0.png3.png4.png0.png1.png0.png
Данас24
Укупно34010

1
Online

Уторак, 20 Новембар 2018

Историјат

Народна предања о постанку манастира
Постоје три народна предања која везују настанак манастира уз имена различитих ктитора и датују га у различита времена. Према једном од њих Гомионица је задужбина великог жупана Стефана Немање и Светог Саве. Светосавска традиција је укорјењена свуда у српском народу, а казивања о светосавском или немањићком поријеклу православних манастира у босни била су неопходан услов очувања националне свијести током вијекова ропства.
Друго је предање , које је забиљежио још И.Ф.Јукић 1843. године, а затим и свештеник Ј.Новаковић осамдесетих година 19. вијека, да је Гомионицу подигла султанија Mара или царица Мара. Старији истраживачи су препознали ову наводну ктиторку или у лику Маре - ћерке деспота Ђурђа Бранковића, жене султана Мурата II, или у личности Маре - ћерке деспота Јована, удате за Фердинанда Франкопана 1592. године, али ни за једну од њих историјски извори не потврђују везу са гомионичким манастиром.
Треће предање приписује оснивање манастира извјесном змијањском кнезу Обраду, који је наводно ову задужбину подигао послије турског освајања Бихаћа. Змијањци су, наводно, били мартолози - турски војни обвезници са нешто већим управним слободама од обичне раје. Уколико се кнез Обрад из легенде заиста истакао у освајању за турке веома важног тврдог града Бихаћа 1592. године, није немогуће да су га задовољни господари даровали оваквом дозволом, али прије за обнову него за оснивање манастира.    

 

Страдање манастира
Вјерује се да су гомионички монаси били принуђени да, услед немира и одмазди изазваних аустријско-турским ратом, избјегну чак у манастир Ходош (у Банату) и тамо склоне манастирске драгоцјености. Које године се то десило и да ли је манастир у последњој деценији 17. и првој деценији 18. вијека потпуно запустио није могуће прецизно утврдити. Из забиљешке начињене 1714. године у једном рукопису сазнајемо да се до те године гомионичко братство вратило из избјеглиштва у свој манастир.
Од 1714. године па до пред крај четврте деценије 18. вијека у Гомионици је, изгледа, текао редован манастирски живот. Нови рат 1737. године је приморао калуђере да, предвођени игуманом Пахомијем Кнежевићем, поново напусте Гомионицу и, носећи вриједности из манастирске ризнице, потраже привремено уточиште у мирнијим крајевима на сјеверу. Добили су 1738. године дозволу да се населе у запустјели манастир Пакру, али им тада то нису допустили власници овог славонског манастира.
Тек 1743. године гомионички монаси су добили Пакру и њено имање у трајан посјед, након пет година лутања и избјеглиштва. Манастир Гомионица је, касније, страдао у другом свјетском рату. Игумана Серафима Штркића су убиле усташе. У децембру исте године Нијемци су бомбардовали манастир, оштетивши тешко спрат конака и манастирску школу. На цркви су том приликом напрсли сводови и лукови у тјеменима. Послије рата Гомионица је претворена у женски манастир.

 

Обнове манастира
1747. године, како саопштава Никодим, аутор записа у рукописним гомионичким Бесједама светих отаца, у вријеме игумана Серафима, обновљена је и прекривена манастирска црква. Како се из записа сазнаје да су послови око обнове трајали од 26. августа до 21. октобра то би се могло претпоставити да су извршени радови били невеликог обима. Још три записа говоре о обнови 1747. године-један у рукописном Јевађељу и два у Гомионичком рукописном Псалтиру.
Још једна биљешка на парчету отцијепљеног листа, датована у 1770. годину, говори о поновној обнови Гомионице, која је започета 1769. године, а завршена 15. септембра исте или наредне године, што није јасно. Овај податак је усамљен и не обавјештава нас о узроку и обиму обнове. Свјеже народно предање наводи да је манастир запаљен и опустио у вријеме првог српског устанка, па је доцније поправљен , покривен и ограђен зидом.
Црква је 1898. године омалтерисана и уз њу је дозидан висок звоник. Стари кров је замијењен бакреним плочама 1927. године. Манастир Гомионица је 1953. проглашен спомеником културе, а санације су вршене 1971-1976. године након земљотреса из 1969. који је проширио постојећа оштећења на цркви. Тада је конзервиран и оградни зид манастирске порте. Конструктивна санација храма и даља истраживања и рестаурација старог живописа извршени су 1994-1997. године.